Donacije





Podržite rad sajta. Svaka uplata ide za održavanje i promocije.
Hvala, Vaš Arandjelovac On-line.

Više podataka uskoro.

Opšte Informacije

Dobro došli

Sign in with Facebook
Please update your Flash Player to view content.
četvrtak, 06 novembar 2008 10:15
Štampa PDF
Ocena korisnika: / 75
LošeNajbolje 

O ROMANU “VREME SMRTI ”

Roman “Vreme smrti” je roman epopeja. Po tematici je istorijski roman.
Ovim romanom Cosic se pridruzio piscima koji su za temu uzeli Prvi svetski rat na tlu Srbe. Cosicev stvaralacki pristup Prvom svetskom ratu razlikuju se od svih prethodnih. Dok su ostali pisci ovaj rat sagledavali parcijalno, samo jednim delom,izvan sopstvenog stvaralackog konteksta, Cosic ovaj rat i njegovo vreme sagledava u kontekstu individualne i nacionalne istore od kraja XIX veka pa do Drugog svetskog rata. Time je roman “Vreme smrti” samo segment siroke poluvekovne istore Srbe. Posebnu draz predstavlja cinjenica da su junaci ovog romana proistekli iz “Korena”, a nastavljaju romaneskni zivot u “Vremenu zla” i “Deobama”.

U romanu , pripovedanje je ostvareno na dva plana: opstem i pojedinacnom.Opsti (istorijski) plan ostvaruje se prikazom istorijskog dogadjaja - Prvog svetskog rata na tlu Srbe. Prikazno je delovanje diplomate, Skupstine, Vlade, General-staba; pokreti vojske, bitke, front i bolnice. Ovaj plan je ispunjen delovanjem velikog broja istorijskih licnosti: Zivojin Misic, Nikola Pasic, Radomir Putnik, kralj Petar, prestolonasljednik Aleksandar, Stepa Stepanovic, Nadezda Petrovic i dr.
U ovom romanu su na najbolji nacin aktivirane sve osnovne epske karakteristike: vreme, prostor, dogadjaji i licnosti.
Roman je zahvatio dve kalendarske godine Prvog svetskog rata, ali je vremenski to nepuna godina od izbijanja rata do povlacenja preko Albane.
Prostor je sirok, jer je cela Srbija popriste ratnih zbivanja i nesredenih sudbina. Unosenjem dokumentarne grade, prostor se prosiruje na Evropu i njene glavne gradove, u kojima se javljaju odeci golgote Srbe.
Dogadjaji su razveni i isprepleteni. Osnovni dogadjaj je rat, ali se on grana u bezbroj epizoda i situacija, koje zahvataju razlicite krajeve, gradove i sela, opste i pojedinacno, narod i pojedinca. Ratni vihor je zahvatio ne samo narod nego i veliki broj pojedinaca, od onih koje je istorija upamtila do onih koji su potonuli u zaborav, ostavivsi svoja stradanja i podvige istoriji naroda kome su pripadali.

 

KOMPOZICIJA:

· pocetak rata
· front: narod u borbi i povlacenju
· Suvoborska bitka
· valjevska ratna bolnica
· odbrana, pa pad Beograda
· povlacenje naroda, sa stokom i preostalom imovinom na jug Srbe
· povlacenje naroda i vojske preko Albane




Likovi:

VUKASIN KATIC - tip intelektualca i aplikacija egzistencijalnog problema raspinjanja izmedju opsteg interesa ( duznosti i poziva) i porodice.

U Vukasinu Katicu su koreni ondasnje intelektualno-politacke Srbe. Njegov cilj je bio duhovno obogacivanje i uzdizanje srpskog naroda, zaostalog, neobrazovanog i neprosvecenog. Borio se za ideje, a ne za vlast: “Hocu znanjem da sluzim ovoj zemlji. Progresu hocu da sluzim. Srbiji su potrebne fabrike i profesori , a ne stranke i politicari”. “ On je bio onaj redak covek koji zeli vlast, a sme svakom da kaze istinu. Politicar, a od vlasti vise voli istinu”, govorili su za Vukasina Katica.
Skolujuci se u Evropi Vukasin je shvatio da se ta Evropa, od koje je srpski narod ocekivao tako mnogo, uvek brine samo za svoje interese.Shvatio je da je Srbija, iako je sa saveznicima, sama u ovom ratu. Znao je da srpski narod treba sam da se brine za svoju sudbinu. Mrzio je prizemne ideje i shvatanje naroda , suzenu i sebicnu sliku gledanja naroda na opste interese. Kako god rat zavsio , znao je da ce sudbinu srpskog naroda odrediti velike sile, kao i uvek da tada.
“Ratovi nas ravnaju: jednaka nam je moc, jednako delo i nada, jednak nam je i vek” , bio je moto kojeg se pridrzavao Vukasin Katic. Pridrzavao ga se i u ratu, kada je zahvaljujuci svom polozaju mogao da omoguci da Ivan ne ode u rat. Ne mogao to da uradi, jer je osecao da tako izneverava svoje principe, a i bojao se da ne povredi sina, zbog ne postovanja njegove odluke. Vukasin ne intervenisao da ne bi izgubio dostojanstvo, ponos i osecaj morala u ocima drugih i time dozivio sebe kao promasenog. Iako tako postupa, Vukasin mnogo voli svoga sina.Tu ljubav pokazuje u trenutku kada saznaje da je Ivan nestao u borbi i da jer zarobljen. Ta ljubav se moze videti i iz pisma koje mu salje.
Vukasin pocinje da razmislja o svojoj porodici, tek kad shvata da bi mogao izgubiti Ivana za uvek. Pocinje da shvata da je uvek bio razapet izmedju duznosti i porodice. Njegova porodica je trpila zbog njegovih ideala: ”Kako je to ziveo odricuci se bavljenja decom i cinjenja sitnih prijatnosti njima, kako to da ne osecao kolika je radost raditi, poslovati, ciniti u ljubavi. ” Pitao se zasto je sve njeznosti poklanjao Mileni, a prema Ivanu je imao sasvim drugaciji odnos. Iz straha da ne ponovi gresku Acima Katica ne zelio da utice na Ivana. Pustio je da se sam formira kao licnost.U jednom trenutku ipak je osetio da je i on kao i Acim “izgubio” sina.

OLGA KATIC - tip supruge i majke.

Lik Olge Katic je jedan od najcjelovitijih zenskih likova u romanu. Ona je jako vezana za porodicu, elegantna i otmena, nikad ne gubi neposrednost i ljudsku humanost. Olga je oslonac muzu i brizna majka deci. U odnosu prema njima ona je njezna, pazljiva, odana i iskrena.
Njen odnos prema Vukasinu obelezen je ljubavlju ( “Ona ga je volela bas takvog: zanetog, casnog, bandoglavog.Strogog prema sebi i svakome...”). Divljenje, ponos, srecu i neuspehe sve je vezivala za Vukasina i sve je delila sa njime.
Prvi veci nesporazum i sukob izmedju Olge i Vukasina zapocinje kada on odbija da intervenise i preko veza spase sina od frontova i stradanja .Tada se sukobljavaju njena ljubav i njegova ideja. U Olgi se javlja sumnja u njihovu ljubav.
Ubrzo se u njoj javlja osecanje praznine i neispunjenosti. Postaje svesna da je “zivela jadno; zivela je u iluzijama. Ona zaista ne imala pojma ni sta je covek, ni sta je to ljudski zivot u ovoj zemlji. A za to niko ne kriv, ni Vukasin. Svesno je uzivala u obmanama bogatstva i gospodstva, sa svakojakim iluzijama o svom ponosu, zelela za okolinu da bude “srecna zena”. Ona je od rodenja u svemu bezbedno zivela, sve te svoje 43 godine bez samostalne i znacajne odluke, bez ednog ozbiljnog rizika i sve do rata i bez velike patnje. Po tome, trebalo bi da je srecna.Ali ona je bila srecna samo dok su joj deca bila mala, dok im je bila neophodna, dok su samo nju, oca i igracke volela. Kako je uvidjala da je deci, sto vise rastu, sve manje potrebna, kako ih njena neznost sve manje raduje, kako su Vukasinu politicke i nacionalne brige postajale i pred njom jedine njene brige, ona je svojim cutanjima i samocama sve jace osecala neku promasenost i beznacajnost sopstvenog zivota.”
Dr.Radic ce u njoj otkriti vrednosti zene koje ce ga vezati za nju. Javice se ljubav koju i Olga i Mihajlo Radic precutkuju, suzdrzavaju. Odolevajci toj ljubavi Olga brani svoju proslost, brani sve ono sto je bilo, brani onaj period svog zivota u Beogradu, kada je za sve bila “srecna zena”.
Pravo Olgino razumevanje Vukasinove licnosti pocinje kada je od njega dobila pismo u kojem govori o Ivanu, o sebi i svojim osecanjima. Tada shvata da ga ne dovoljno razumela ni poznavala.To mu i priznaje. Tada ce ga zavoljeti punom ljubavlju, jer ga je upoznala u novom svetlu.

ZIVOJIN MISIC -tip vojskovode i ratnika, aplikacija problema jugoslovenskog ujedinjenja.

Vojvoda Misic je istorijska licnost. Ima osobine i vrline nasih predaka: odvaznost, hrabrost, ostroumnost, pa je zato najizrazitiji predstavnik srpskog kolektiva. Ostavlja utisak uvek budnog, odlucnog, mudrog, iskusnog, humanog i nimalo subjektivnog, zabrinutog, uvek suzdrzanog i skromnog komandanta. Komandanta koji ne ratuje za pobede i slavu vec za zivot i opstanak.
Narod mu je verovao,jer je Zivojin Misic bio isti kao i oni: ”Vidis li ,narode, sta je general? General, a isti k’o mi. Zivojin Misic, a lici na sve srpske vojnike! Ako mu skines sinjel i sapku, videces ga za plugom i motikom. Covek isti ko mi”.( Tola Dacic).
Misic hrabri, tjesi, zali, saoseca, pati i voli, jer je svestan da rat vode obicni ljudi, ocevi, braca i domacini - narod. Kada se obraca vojsci govori jednostavnim jezikom svojih boraca i seljaka. Njegova rec je utjesna, ljekovita, prepoznatljiva i bliska .On voli, postuje i ceni svoje vojnike.
Zeli da cuje sta taj vojnik misli, sta mu smeta, na koga je kivan i zasto.
U nagonu za samoodrzanjem vojvoda Misic je video mogucnost trajanja i obnove snage za nove borbe koje su predstojale srpskom narodu. Smatrao je da onaj ko se bori za svoj opstanak sme vise i moze duze da trpi od onoga koji se bori za pobedu.
Misic je bio protiv jugoslovenskog ujedinjenja.Smatrao je da to ujedinjenje zele samo politicari i pesnici, a to ne po volji naroda:”Ujedinjenje vekovima razjedinjenih naroda vredi onda ako se u to ujedinjenje ravnopravno ulazu krv i kosti!
A ja se bojim ujedinjenja za koje se bore politicari i novinari, pesnici i profesori.”.

NIKOLA PASIC -tip politicara i drzavnika i aplikacija politickog pitanja odnosa Srbe i saveznika.

Srpska politika i diplomatija u Prvom svetskom ratu olicena je u liku Nikole Pasica, radikala.
U svom politickom delovanju Pasic se rukovodi nekim principima koji su postali njegova zivotna pravila. Za njega je narod i njegov interes ispred svega.U kontaktima sa narodom ne oholi i samouvereni politicar, nego skroman i jednostavan gradjanin i jedinka iz toga naroda.U poslovima politike narod je za Pasica vrhovno merilo. Moze u politici ici u obracun sa pojedincima , ali ne i sa narodom, jer onda je i smisao politike obezvreden. Snaga samokontrole samosavladjivanja je znacajna vrlina Pasiceve licnosti.
NJegov zivotni pricip je optimizam, ne toliko sto je po prirodi optimista, nego zato sto smatra da politicar mora da bude optimista, mora da bodri narod i uliva mu veru.
Pasic sve podredjuje politickom cilju. On je tu da vodi politiku i da u tome postigne cilj koji je postavio, bez obzira na sredstva koji ce morati da upotrebi. Medjutim, Pasic je spreman da prihvata kompromise koji ce dovesti do sporazuma. Glavno njegovo ”oruzje” jeste strpljenje,trpljenje i tolerancija.
Iako se u svom politickom i drzavnickom delovanju rukovodi svojim principima, on im nikad ne robuje,ume da odstupi, da precuti i oprosti, da odobri i ono sto on licno ne odobrava. Uvek vodi racuna o situaciji i trenutnim okolnostima.U tome je velicina njegove ljudske licnosti, zato on deluje ljudski, narodski.
Pasic iz “Vremena smrti” je politicar i drzavnik. NJegov licni i porodicni zivot gotovo da ne postoji. Kao politicar i drzavnik usmeren je ka cilju izbavljenja srpskog naroda iz zla.

 

 

 

Esej: Vreme Smrti


“Vreme smrti” je jos jedna, do sada mnogo puta pricana, a nikada u potpunosti ispricana, prica o srpskom narodu. Prica o narodu koji je mnogo puta prolivao krv da bi odbranio svoju otadzbinu, ognjiste, celjad i imovinu; o narodu koji nikad ne vodeo osvajacke ratove, nego je uvek branio sto je njegovo; o narodu kojeg je kroz dugu istoriju u rat uvlacio kad je ko hteo, da brani svoje, a i tude interese.
Otkad se naselio na ovu raskrsnicu svih puteva, zvanu Balkan, mnogi osvajaci su pokusali da pokore srpski narod . Neki su to i uspeli, ali ni oni nisu mogli da pokore i zatru srpski duh. Nisu mogli, jer “ovaj narod hoce da postoji, po svome i na svome da postoji.”
Srpski narod je uvek verovao u svoju snagu, hrabrost i junastvo, jer ipak je on “spasio Evropu turske tirane”. Cak i kad je dozivljavao poraze znao je da ih pretvori u slavne pobede. Sjetimo se samo u koliko je pesama opevan Kosovski boj, slavljen kao najveca pobeda.
Pocetkom XX veka srpski narod je jos jednom morao da brani svoja vekovna ognjista. Ali ovoga puta ne ratovao sam . Ratovao je sa velikim silama: Francuskom, Engleskom i vecitom uzdanicom srpskog naroda, Rusijom. Neki uceniji ljudi tadasnje Srbiji govorili su da je Srbija sama iako je sa saveznicima. Sa ove vremenske distance sigurno bismo se slozili sa njima, jer situacija je i danas vrlo slicna onoj sa pocetka XX veka . Evropi ne stalo do subine jednog malog balkanskog naroda,kojeg su smatrali “smrdljivom, prljavom, zlocinackom rasom”. Njoj je samo trebala njegova junacka vojska za ostvarenje davno postavljenih celeva. A seljacki srpski rod, neobrazovan i neprosvecen, verovao je u sjajne i mocne saveznike. Verovao je da nece napustiti Srbiju, svoju saveznicu, u najcrnjim danima njene istore.
I tako je narod, s verom u saveznike, koju je dodatno podsticala srpska vlast, krenuo u rat, po ko zna koji put u istoriji. U najboljem gunju i “opancima sa sest kaiseva” pracen pesmom.Cudan je taj obicaj naseg naroda da u velike tragede i stradanja pesmom ispraca svoje najblize. A ta pesma ubrzo se pretvara u lelek.
A u ratu stradaju svi , posredno ili neposredno. U ovom ratu ne stradala samo vojska. Vlada je mobilisala i decake od deset godina i djake. Ucinila ih svedocima svih ratnih uzasa. Zrtvovala ih za ideju. “Bese li na svetu jos kojeg naroda da je satro decu zbog drzave i nekih krajeva?” pita se Danko Popovic.Cemu sve to stradanje kad nikog nece ostati u drzavi, da u njoj zivi, obnavlja je....
Sahranjivali smo tu decu, nasu uzdanicu i buducnost, a dicili se sto smo prenosili kosti nasih vladara.Zar treba te kosti da nadzive srpski rod? Da ostanu kao jedini dokaz nase slavne proslosti? Nastupilo je doba kada covek mora podednako da se bori za ocuvanje proslosti i tradice i da se bori za svoju egzistenciju.
Mnogi ljudi vole da kazu da je u nasem zivotu jedino smrt sigurna.Pa i u Prvom svetskom ratu covek je smrt prihvatao kao sasvim realan ishod zivota. Mnogo vise se bojao rata, odnosno uticaja rata na njegovom licnost, jer rat menja ljude: “ Ako se vratim iz rata necu biti isti onaj koji je krenuo u rat”.
Narod ne zelio slobodu po svaku cenu. Nicemu zivot ne sme da bude cena. Najvazne je ziveti - “pod tudjinom ili svojim : siromahu je svaki isti, a bogat svakog moze da kupi”. Ranjenicima, ljudima koji su izgubili svoje najmile i svoje domove sloboda ne bila najvaznija. Oni su trazili pravdu. Trazili su da se postuju njihove zrtve za drzavu, jer dok su oni branili otadzbinu u rovovima, liferanti i razni prevaranti bogatili su se na tudjoj nesreci: Na ovom svetu odvajkada jedan kuka, drugi peva.
Cosic se u romanu pita: “Koliko je besmislenih ratova bilo u istoriji?” Ali zar ne svaki rat besmislen? Zar ne bilo dovoljno ubijanja i razaranja? Ratovi nam ne donose nista dobro.Samo mnogo unistenih porodica; majki, zena i dece u vecnoj tuzi za za svojim sinovima i domacinima. Ali covecanstvo to nikako da shvati. Zelja za bogatstvom i moci nadvladala je osecaj humanosti.
Sudbina srpskog naroda do sada je bio rat. Ne ga bilo moguce izbeci, sto zbog prostora na kojem zivimo, sto zbog naseg mentaliteta. “Mi treba jednom da pogledamo sami sebe i da se izmerimo pa da znamo koliki smo. Mi nismo velika sila” i zato treba treba da nademo druge nacine borbe za slobodu i postojanje.

Share
Poslednje ažurirano ponedeljak, 30 april 2012 07:57
rc-avionipaintball-clubzagorac_designHigh_Diving_klub40Vasa reklama ovde
You are here:   HomeLektireDobrica Cosic - VREME SMRTI